Vanredno stanje: Dnevnik Tatjane Tucić Vol.2

Novi Sad, maj 2020. Photo by Ivan Bjelić.

Dragi dnevniče o mački, odnosno o izolaciji,

Ovog trenutka saznajem, vanredno stanje se ukida.

Jednog jutra, probudio me je zvuk vibracije telefona. Dok sam polako postajala svesna sveta oko sebe, tople dlakave vekne koja je tiho disala uglavljena između mene i Andreja… u stvari ne.

Prvo da kažem da sam se probudila iz krajnje neobičnog sna, u kojem mi Ljilja saopštava da je nabavila mladunče slona, koje joj stoji u predsoblju i ja joj skrećem pažnju na to da slonovi rastu i da joj to baš nije promišljen životni potez, a ona samouvereno odgovara da ne brinem, da će mu davati hormonske injekcije koje zaustavljaju rast.

E, sad nastavljam, ovo je u stvari početak tog jutra. Dakle, budim se, još uvek jednom nogom u Ljiljinom predsoblju, telefon vibrira, levom rukom milkim mačku, koja se proteže, drugom napipavam telefon, primičem ga kratkovidom nosu, vidim Rajko. Samo on zove tako rano. Pola osam je, on je sigurno već budan od 6, uradio vežbe, pojeo drugi doručak, pročitao 30 strana knjige i odlučnim korakom obišao pola Detelinare.

Zagrobnim glasom uspem da promumlam pozdrav a on odmah kreće, kao, zdravo jel spavaš slušaj moram s tobom da podelim nešto. Glas mu je ganut, uznemiren. Saopštava mi da je upravo prošao pored detelinarskog Lidla, i kako su na malenom travnatom ostrvu pored objekta nikli prelepi crveni makovi, odnosno bulke, koje je hteo da fotografiše, a onda se pojavio radnik gradskog zelenila i krenuo nemilosrdno kosilicom da im odseca glave, delikatne kao krila leptira. Rajka je ova scena ganula do suza. I mene je ganula. Pokušala sam da ga utešim šapatom, saosećajno. Opet su jutros procvali u žitu makovi crveni.  Simbolika vrišti jarkocrvenom bojom, sve nam je jasno, ubod u stomak, grlo se steže, ali idemo dalje. 

Mačka je već spremno stajala na milimetar od mog nosa, držeći nežno svoju šapu na mom obrazu i nestrpljivo tapkala. Hajde, vreme je, daj da jedem, otvaraj vrata, dan je počeo, čekaju me sve te muve zolje i ostala mrdajuća stvorenja, da ih zgrabim, poput tigra, život nije mačiji kašalj!  Ja hoću život, sve il ništa, hoću glavni zgoditak, to moj je moto!

Treba se uzverati uz zid poput guštera, balansirati na nosu betonske ajkule iz čijih usta žubori tanak mlaz vode, posrati se u lale ili novozasađene hoste, naoštriti nokte na gliciniji čije stablo čeličnim stiskom davi metalnu šipku ispred šupe…

Okrenula sam se na bok i otpočela jutarnju rutinu dresiranja mačke.

Tapnem par puta po krevetu, ona skoči, kratko me poljubi njuškicom u nos (zanemarim činjenicu da je sekund pre toga ta njuška bila znamo već gde) i nestrpljivo otrči prema vratima. Onda ponovim postupak još nekoliko puta, da ne ispadne da sam njena robinja na dugme, već Gospodarica, ruka koja je hrani. Ona rutinski odradi taj svoj mačiji poljubac, ali već koluta očima, te odlučim da je dosta i uspravim se u krevetu. Dok zavlačim stopala u papuče, tražim drugu čarapu koju sam smamuljala negde u krevetu, pred spavanje. Ne znam iz kog razloga, prinosim tu jednu čarapu mačkinom nosu i kažem joj da pronađe drugu. Ali pošto ona nije dresirani pas koji pronalazi tartufe ili kokain, samo me je blazirano pogledala i kao, ma daj stvaaarno.

Pronalazim čarapu, obuvam se, idemo! Dan je počeo! Otapkam do kupatila, dok mi se mačka upliće u korak, granule, umivanje, pa povučem iz flaše dobar cug hladno ceđenog suncokretovog ulja i krenem da ga mućkam i muljam po ustima, kako bih, po drevnom ajurvedskom receptu, izbacila otrove iz organizma.

Prilično odvratna stvar, al sad to pičim, kao što pičim i neke meditacije, hilinge i razne druge njuejdžerske prakse.

Grejem vodu, sad će kafa, skrolam, odgovaram na poruke. Odem do ulaznih vrata da ih otvorim i pozdravim dan, kad ne lezi vraže! Pogled mi padne na sveže raskopanu saksiju sa posmrtnim ostacima japanske ljubičice koju sam bezuspešno pokušavala da reanimiram. A u rupi, barica. Prinesem nosu i konstatujem da se upravo ispišala u ljubičicu. Nije mi samo jasno kako je uspela sa tom dupendžom da izbalansira na tako maloj saksiji. U svakom slučaju, ljubičica je sada doviđons.

I idu tako dani i noći, snovi, mačka, rad, ručkovi, skrolovanja, četovanja, rastvor hlora na đonovima cipela, teško disanje ispod maski, raskuživanje namirnica u kadi, povremeni beg u normalnost sa prijateljima. 

Jednom smo pobegli, Sofija, Jelena, Miki i ja, bio je neradni dan, biciklima kroz studentski kampus preko keja do Češkog magacina. Iz ranca smo izvadili čaše, slamčice, iseckani limun, led, zmija ladnu mešavinu džina i tonika.

Posedali smo, sa distancom, na prašnjave daske tog fenomenalnog, sad zaparloženog i zapuštenog, ali dobro izgrafitiranog objekta. I bilo nam je tako strava…jedno 20 minuta dok nije došla murija i rasterala nas.

Onda smo došli u dvorište, pridružili su nam se i drugi,  Nebojša, Andrej, Sonja, Ljilja i Rajko, sedeli smo svako na svom ćebencetu za izlete, sa po nekoliko metara rastojanja između sebe, cirkali taj džin tonik od kojeg nas je posle bolela glava, ćakulali zacakljenih očiju i razvučenih osmeha…kakav krasan prizor smo bili, kao sa Maneovih slika, al moderni, onako mondenski. Rajko je čak obukao i bele indijske čakšire neobičnog kroja i svečanu  košulju u tonu.

Lupam patrljkom varjače o džezvu u osam i pet. Raspala mi se u jednom trenutku, mislim da sam se malo zanela silinom udarca.

Prvo mi bilo ono kao mrzi me, sve mi je to jalovo i već viđeno, bezveze i tako dalje, ali onda se nateram jedno veče, otvorim prozor i zvonko udarim i pritom isprepadam jadnog penzionera koji je baš u tom trenutku prolazio pored kuće. I odjednom shvatim da mi baš prija da to radim.  

Shvatim i to da sam jedina u ulici koja lupa. Nebojša sa susednog prozora ponekad raspali muziku, poslednji put bila je to „ Another Way to Die“ uvodna špica za Džemsa Bonda, onako baš moćno i nekako svečano je odjekivalo u toj lednoj tišini ulice.

Nekoliko večeri sam bila sama. Kako otvorim prozor i počnem da lupam, ugasi se svetlo u kući preko puta, valjda da mogu da me neopaženo gledaju iz mraka. Komšija iz zgrade koja je u šreh od mog prozora mi je jedno veče dovikivao da on sve to razume i slaže se, ali da smetam. Dodao je i da jedem govna, onako, više za sebe.

Sledeće večeri mi se pridružio i Andrej, na drugom prozoru. Isto džezva i varjača, isto monoton ritam, s tim što on ide sporije, na svaki moj treći takt on udari svoj. Radimo to performerski, ozbiljnih uvoštenih lica, uramljeni u prozore. Jednom je na prozor došla i mačka, maleno srce tuklo joj je ko ludo.

Svašta se događa u tim mikrokosmosima policijskog časa.

Mogla sam reći i da čitam Dejvida Sedarisa i da gledam neke filmove sa pucačinama i da se gojim i da me peku vene od nekretanja, da sam sebi ritualno odsekla kosu makazicama za nokte, onog jutra kad se tresao Zagreb, da se nalazim na Zoomu s ljudima, da nam Klemo šalje snimke mora i neretvanskih predela, da maštamo o susretima i putovanjima, da sam puna ljubavi prema prijateljima i divljenja zbog solidarnosti i požrtvovanosti o kojoj čitam na mrežama, da sam uplašena i zgrožena zbog svih stvari koje se događaju na političkom planu, zbog kojih mi se javljaju užasna osećanja mržnje, gnušanja i želje za nasiljem.

Da mi prizor izlaska penzionera na slobodu nalikuje na potresnu buto predstavu.

Da  mi nedostaju mama i brat, jako.

Mogla sam, ali sam ipak najviše pisala o mački. Možda zato što u njoj jasno vidim život, onaj pravi, od krvi i mesa, a ne ovu adaptaciju i simulaciju, u kojoj smo, ipak, izvrsni igrači. Uspevamo, i pored svega, da kao lagoto romanjolo, nanjušimo iskrice života, iskopamo ih i uprkos dresuri, smažemo, u slast.

Podeli
  •  
  •  
  •  
  •  
  •