dnevnik Vesti

Vanredno stanje: Dnevnik Vladimira Radusinovića Raduleta

20/04/202024/07/2021 Dragan Gmizić 0 Comments #AteistRap, #dnevnik, #multiradio, #novisad, #Radule, #VladimirRadusinović, dnevnik, koronavirus

Novi Sad, april 2020. Photo by Aleksandar Milovanović.

Dragi Dnevniče, kao što znaš, nikada Ti nisam pisao tako da se unapred izvinjavam na opširnosti, jebi ga, nakupilo mi se.

Bliži se kraj ne znam ni ja kojeg dana nadljudske borbe našeg i njemu sličnih preCednika širom zemnog šara, protiv nevidljivog neprijatelja, najgoreg od svih do sada viđenih, naravno, jer je nevidljiv.

Upravo sam završio jedan u biti šaljivi razgovor sa prijateljem, face natečene poput face žrtve popularnih estetskih zahvata (srećom, nije se pucao botoksom, nego ga je pčela ujela ispod nosa, verovatno je vino bilo poluslatko), koji mi reče da bih mogao konačno da zapišem nešto u svoj Dnevnik Korone, što sam pre par nedjelja recimo prihvatio. Pa evo nekih mojih današnjih razmišljanja na temu stanja stvari…

Napravljena je globalna matrica, većina sveta se povukla u dobrovoljnu ili nametnutu izolaciju. Sve bi to bilo ok, da mi crv sumnje u dobre namere ne rovari po glavi i povremeno postavlja pitanje da li je stvarno toliko zajebano ili je po sredi još jedan pokušaj da se progura vakcina spasa kojom bi se uspostavila potpuna kontrola većine svetske populacije.

Da neko ne pomisli da sam anti-vakser – mišljenja sam da su obavezne vakcine koje se decenijama primenjuju neophodne i njih treba usavršavati i ujedno čuvati od zloupotreba, ali ove sezonske zajebancije su mi postale degutantne reklamne navale farmakologa na potrošačko društvo.

Činjenica i podataka za tako nešto nebitni likovi, u koje sebe ubrajam, nikada neće imati dovoljno da nepobitno potkrepe taj jezivi osećaj, koji imam od svoje otprilike šesnaeste godine, da nešto jako jako gadno nije u redu sa ovim svetom i to odavno odavno, možda od samog početka svesti.

Trenutno smo emocionalno ucenjeni tuđim životima, tako da moramo da prihvatimo savete “struke” i “države”, iako ima dosta sumnje u čistotu njihovih motiva. Ovog puta nisam toliko usamljen u paranoji, jer je svet u kurcu u kakvom odavno nije bio, što čujem unazad godinu dana u razgovorima sa prijateljima sa više strana sveta.

Svetska predatorska elita sve manje sakriva svoje namere. Scena je brižljivo pripremana – politika je dovedena do apsurda (Tramp, na primer, šta ćeš više), ideje i ideologije ne postoje.

Demokratija se svela na izbor između govneta i proliva, religijski dogmati se neskriveno petljaju u državne poslove i privatne živote ljudi, ideje o pravednijem društvu su ispervertovane, prokazane i većini ljudi manipulatorski odstranjene, nauka je ispičkana u uličnoj tuči od strane bande nestručnih negatora naučnih istina, politička korektnost je dovedena do toga da je normalno voditi debate sa fašistima, na planeti ne postoji ni jedna zemlja koja štiti zdravlje i budućnost dece, priroda je sve više unakažena i devastirana, zvezde reality programa i youtuberi su poželjne modle za buduće degeneracije, rat je mir, ropstvo je sloboda, neznanje je moć… Košmar!

Veliki Brat nam je ušao u živote putem mobilnih telefona, mogućnost kontrole je jača nego ikada, ali i mnogo suptilnija nego ranije. Verovatno nisam jedini koji se zapitao da li nam je Brat Huawei uz stručnu i medicinsku pomoć doneo i nešto od svojih nino-nano-tehnologija. Ljudi se sve više organizuju u krda, krda traže vođe, vođe mahom krda vode u klanice. Da ne bude zabune, u ovo ne ubrajam narodno-oslobodilačku borbu, čije su tekovine kasnije potpuno sjebane.

No, od takvih i sličnih misli bih verovatno odavno sišao sa uma da nije drugih stvari koje me preokupiraju.

Trenutno vreme, koje je naprasno postalo oslobođeno, pokušavam da, uz povremene pauze za resetovnje mozga i rekreativno odvaljivanje, što bolje iskoristim. U neku ruku imao sam prilično sreće.

Pre proglašenja pandemije, za razliku od državnog vrha i tima elitnih stručnjaka, naša grupa od 5+ pankera je shvatila da situacija nije zajebancija i u roku od par dana smo odložili na neodređeno sve ranije zakazane koncerte, svesni da nismo u pitanju samo mi i naše fizičko zdravlje. Nakon nekog vremena se pokazalo da smo dobro procenili situaciju, proglašeno je čak i nelegalno vanredno stanje.

U međuvremenu sam se zavukao u garažu u novom domu u Sremskoj Kamenici, u koji sam se sa porodicom uselio početkom januara, i tamo radio na konstrukciji novog Socijala Studija, tako da sam propustio evolucioni put virusa od najsmešnijeg do kataklizmičnog, zakačio sam samo prvu i poslednju fazu.

Sa proglašenjem vanrednog stanja klinci su pošli u virtualnu školu, a u stvarnosti smo se svi našli u nekom prostoru/vremenu u kojem se dešava svašta i ništa. Imamo dosta vremena da sređujemo kuću i namincamo stvari kako nam odgovara, upoznali smo se sa komšilukom koji nam deluje nestvarno dobar, na žalost uz delimično limitirane kontakte, a ima se vremena za porodično druženje više nego ranije, dok su klinci bili u kontra-smenama.

Pored odlaska u redovnu nabavku, kad zatreba obiđemo roditelje po gradu i na Fruškoj gori, to nam povremeno daje iluziju da, kao, putujemo negde. Medije i vesti iz ludnice pratim povremeno, brzo pohvatam konce jer mislim da sam, više-manje, u poslednjih 35 godina kroz muziku, film, knjige, stripove i alternativne ideje solidno ovladao čitanjem između redova, prepoznavanjem situacija i predviđanjem mogućih poteza.

Stigao sam, konačno, da pozavršavam neke stvari koje su se odužile zbog preseljenja i pratećih tehničkih i birokratskih komplikacija – da izmiksam kolege antifašiste iz Nemačke i drugare pankere iz Slavonskog Šamca, smislim i snimim bas-gitaru za album Tandrkadžija (ex-Sukob Interesa) i da pravim demo snimke nekih pesama iz podruma glave sa najstarijim sinom, a nadam se da će nam se i ostatak porodice pridružiti. Jer neće ovo skoro biti gotovo.

Hteli to domaći izdajnici na vlasti i njihove sluge da priznaju ili ne, od početka ove situacije činjenice govore da smo odavno u govnima i da ćemo potonuti još dublje u ropstvo, što znači da će mi se, ako sve bude po njihovom planu, prinudni odmor produžiti na celu godinu, verovatno i na duže.

Treba popuniti tu prazninu sa mnogo manje novaca. A možda se, ipak, dogodi nešto neverovatno, na globalnom planu, što bi prouzrokovalo lančanu reakciju prezrenih na svetu, a koja bi dovela do potpunog odbacivanja nakaznog materijalizma i sveopšteg mira i napretka čovečanstva.

Reče mi prijatelj – Posedujemo takve veštine, znanje i tehnologiju da možemo da naselimo Mars, a ne možemo na Zemlji da iskorenimo glad, rat i bar one banalne bolesti od kojih godišnje umiru milioni ljudi… Samo od gladi godišnje umre više od 6 miliona dece do 5 godina zivota!!!

Ili će opet neki slepi guslar da opeva ovo kao Boj i stradanje Izabranih u borbi protiv Nevidljivog, ujedno i najboljeg protivnika, jer pobedu možeš da proglasiš kada hoćeš, bitno je da poseduješ medije i internet zatrovan trolovima/botovima.

Ko zna. Čudna smo mi vrsta, ta mešavina ljudi i čovekolikih. Videćemo sutra.

PS. Izvinjavam se na kašnjenju u predavanju zapisa, jer sam papir na kojem sam pisao na par dana zaturio u nekom džepu, pa sam ga se tek sad setio.