Vanredno stanje: Dnevnik Voje Maleševa, Dragane Mitrić Aćimović i Sanje Đorđević

Danas je 23. mart. Vanredno stanje. Dan u kojem je potvrđen treći smrtni slučaj.

Vojislav Malešev

Evo…pomalo, što bi rekli… Ne znam tačno ni koji je dan po redu ove prinudne izolacije, no polako, ali sigurno počinju da se pretapaju i stapaju u jedan jako dugačak mrmotov san. Ipak, moram da priznam da ja već duže vreme pokušavam sebi da namestim ovako nešto.

Dosta sam sit socijalizacije (ko me zna, davao sam se decenijama unazad), dece sam svoje, iako se i inače jako puno družimo, uvek zeljan, koliko god mi krunili nervne patrljke a i za životnu partnerku zapatih duhovitu i pametnu koleginicu koja mi je vremenom postala i najbolja drugarica…

Volim da im kuvam. Volim da ih gledam. Volim da slušam bljeske njihovih genijalnosti a i da se smejem njihovim neretkim budalaštinama. Naložen sam da probam da stvaram u ovim neuslovima.

Ponovo sam pokrenuo svoj kućni studio, skinuo prašinu sa mikrofona i zaronio u vode softverskog muziciranja. I pijem vina, onako štedljivo i umereno da mi se ne otrgne kontroli. I trčao sam puno jutrima unazad. Na to sam poslednjih godina baš navučen. Mislim da će mi to najviše nedostajati u narednom mrtvom periodu ograničenosti slobode. 

Ah, SLOBODA. Iako uvidjam da sam dosadan, kao i ovaj tekst, moram da budem zahvalan na tom blagoslovu koji me prati kroz život. Jer ovo što se dešava u svetu ovih dana je sve samo ne dosadno.

Doduše, meni se samo jednom u životu desilo, kada sam onomad iznenada i prevremeno dobio sina u stranoj zemlji, da osetim žestinu otrežnjujuce životne šamarčine.

Od tog iskustva (čekajući da on stasa i pobedi sve moguće statistike i da zdrav i prav napusti inkubator i bolnicu) sam naučio da živim od danas do sutra i da se radujem svakom novom izlasku sunca u njegovom društvu. Takozvani “baby steps” koncept.

E tako ću i sad! Inače, optimista sam. I verujem i u Boga i u Ljubav i u karmu i reinkarnaciju i u Život na raznim planetama i u mnogim dimenzijama i oblicima…I oblacima.

Dragana Mitrić Aćimović

Budim se juče negde oko pola sedam. Ne treba mi sat, jer me sad budi jutarnja anksioznost. Ne znam šta bih pre. Kafa se pije, doručak se sprema, a u isto vreme palim i komp da krenem sa kontaktiranjem ljudi.

Ali… Dok stignem do toga da sednem za komp, treba da probudim svog prvačića, nateram je da se obuče, doručkuje, sedne za sto pred velikim ekranom i “ufura” se u školski čas. I da joj sklonim petogodišnjeg brata sa leđa, jer on je pun energije, ne zna šta bi sa sobom. Njemu je super zabavno da zeza sestru dok se ona školuje od kuće.

Domogla sam se kompa konačno, krećem sa poslom. Deca upadaju sa pitanjima i podpitanjima. Oni bi išli negde napolje. Što ih tata ne vodi?

Dovikujem se sa mužem kroz stan da dobijem bar sat vremena za taj važan posao. Muž je, tvrdi, u još većoj gužvi. Njegov tim je na prvim linijama “fronta” u borbi protiv korone. Vrše dezinfekciju širom grada.

Otac ih je ipak izveo na sat vremena, da istrče krug. Na brzinu krećem da se dopisujem sa svima kojima nisam odgovorila na mejl, krećem sa pravljenjem ponude, ali avaj… Već je vreme da se skuva ručak.

Deca jurcaju po kući, jer su obližnji parkić zaključali. Napravili su samo mali krug u šetnji, a onda im se otac morao vratiti poslu. Deca su i dalje prepuna energije. Ide ručak. Pa sudovi. Pa opet sređivanje kuće, koju sam juče sredila, kunem se.

Negde pred veče mogu da konstatujem: tri spremljena obroka, gomila sređenih sudova, dosta nerviranja, 30 posto obavljenog posla (poredeći sa redovnim radnim danom).

Na kraju dan zavrsavamo tešeći se muž i ja da ne može ni ovo doveka da traje. Lepimo tetovaže na rukama iz Čunga Lunga žvaka, da damo i mi sebi oduška. Nazdravljamo rakijicom, za preživljen dan.

Podsećamo jedni druge zašto je ok da smo nervozni, i zašto ipak nećemo decu odvesti kod babe i dede na selo. Važno nam je da ih ne zarazimo. Hoćemo da požive. A mi ćemo valjda preživeti jedan posao i jedno preduzetništvom, u kombinaciji sa dvoje dece, u jednom stanu. Valjda.

Sanja Đorđević

Dan dva pre nego što će uvesti vanredno stanje, dumam ja sama sa sobom. Nije prvi put! Za ovog života svega: i rata i bombardovanja i operacija, eto sad i virusa. Šipak vanredna situacija! Životna!

Ona pragmatična ja već razmišlja: „Šta raditi? Posla neće biti? Cene će skočiti? Pasulj, suvo meso, šta spremiti?“

Ona emotivna ja već cmizdri: „Ne mogu više? Dosta mi je! Kako opet od 0 krenuti?“

Odlučna ja: „Sedaj i radi! Ako nemaš ti šta raditi, pomozi drugima da rade!“

Kao i svaki dan, u 7h za računarom. Plan je tu, al’ prvo da zvirnem na mrežu, napišem post jer misao mi baš tada proleće glavom. Ne uhvatiš li, ode u nepovrat. Uf, taman je vreme doručku, a utom će i vreme kafe biti. I vreme za ludilo.

Telefon, Predrag iz Osijeka, odgovaram na mail da može, a na monitoru iskače viber poziv i piše „Ja“! Šta sam sad uradila? Kako sam to uopšte izvela, razmišljam sekundu jednu klikajući mišem na Cancel. Utom i poruka:” Siđi dole”. Izlazim sa sve telefonom i u kućnim papučama.

Bivši mi doneo, samoinicijativno, maske i rukavice. Zna me valjda. Zna da neću to sama ići tražiti! Završavam razgovor, pozdravljam se usput s njim, ne verujući koliko je poruka na viberu!

Bar smo duhoviti i ironični i satirični u ovo vreme! Kišon bi nam pozavideo!  Ako smo, humor leči dušu, smanjuje stres! 

Sedam za sto. A, da, Milana. Zovem. Šaljem par mailova. Piše lepo u svesci kome i šta. Još uvek volim teku i pisati rukom. A volim i tastaturu. K’o i uvek, milion mene u meni!

“Ručak samo onome ko donese brašno!”, pišem, već zamišljajući pitanja (Koje? Kakvo? Koliko? Nema nigde, gde da kupim?) Krizni menadžment jednom kad naučiš, posle ne brineš, sve je stvar organizacije! Za svaki slučaj,odmah šaljem još jednu poruku, obojici:” Ne interesuje me ni gde, ni kako, ni kakvo, samo donesi 1kg brašna!” Šta ću, moji su.

Poruka na viberu. „Ja“ pišem! „Halo, bolan, ko je lud ovde?!“, mislim da sam naglas izgovorila! Piše u poruci: “Enis je, kad možemo da se čujemo?“

Ćutim zadivljena kreativnošću Enisa i posramljena svojom inteligencijom. Zovem ga. Ne znam ni njega. Mnogo nepoznatih u jednom danu.  Pita me da li me ometa.

“Ne ometaš, pečem palačinke!“ , odgovaram kao da sad lansiram šatl. Posao je to, ehej! Dogovaramo se oko onog pravog posla, a mislim se, još tri da ispečem, pa ti šaljem mail. A da, i Milani treba poslati!

Dolaze momci s posla. “Šta ima novo?”, pitaju. “Nema ništa!”, odgovaram. Ta, ko će verovati…

Podeli
  •  
  •  
  •  
  •  
  •